Lavirint tuge
Neznam sta da kazem,jednostavno reci vise nemaju smisla. Neznam sta zelim sa ovim svojim pisanjem ali....... Neizdrzljiv je ovaj osecaj praznine....... da praznine koja je nastala posle toliko bola i tuge.... U meni nema vise osecaja,ne osecam vise nista..... hodam,disem,jedem,spavam,sve radim kao robot..... nemam vise osecaja ni za smeh,pa cak ni za suze.. ne radujem se vise onom izlasku sunca koje je,pre,u meni budilo osecaj srece, leprsavosti,neke nove nade u bolje sutra... Nema tuge vise.....sada je,sve suze koje su,pre, padale kao kise i svu onu bol koja mi je kidala dusu, zamenio osecaj tisine i praznine,osecaj u kome vise nista ne osecam... To nije tisina koja prija,uz koju mozemo pustiti masti na volju,to je tisina koja boli, tisina koja budi osecaj straha,osecaj nemoci da pobegnem iz sopstvene koze.. Pre sam volela tisinu,uzivala u tom pustanju misli da plove najlepsim morima u suncanom danu....sada toga vise nema. Kazu promenila sam se,kazu nema onog mog blesavog smeha, kazu nema vise onog sjaja u mojim ocima,one leprsavosti,one zelje za zivotom i uzivanja u svakom novom danu.. Znam te Milice nema vise,sada ju je zamenila druga Milica koja je bleda,koja hoda kao mrtvak,koja je nervozna,koja je odsutna u svojim mislima,cutljiva, kazu pogled mi je sada leden..... Kazu isto tako,tuzno je gledati me ovako tihu,mirnu i povucenu u sebe, nisu navikli da sam takva.....neobicno im je ,kazu navikli da uvek imam osmeh na lice ma kolko god da bolelo.... U mojoj glavi i dalje samo pesma koja najbolje opisuje moje stanje sada, pesma koja jednostavno dovede me do samog dna.... Kida me ova bol na dijelovem al u svekom od srca nesto tvoje ostaje, da ozive me,da mi dusu sastave, ujedno sam siguran, opet bi mi bila sve. Procice,svi mi kazu, budi jak,digni glavu, nedaj da u tebi tuga zri, preoboljecu znam da lazu zivota trag na mom dlanu nestaje jer ga brises ti. Kazu mi,moras dalje, nedaj se,skupi snage, vrijeme ce svoje da ucini, lazu me,ja bez tebe, isto ko bez krvi vene, ledim se,nema tu pomoci. Kazu iz svake tuge izlazis jaci,osecas blazenstvo, nekon tolikog bola osecas svetlost koja te obasjava..........a ja.......... u tami........ svuda oko mene je mrak.........nalazim se u lavirintu svog bola i tuge i nevidim izlaz iz njega.. Lutam lavirintom trazeci izlaz........ trcim,placem,vristim.... ali......niko me necuje.... otvaram usta......ali nema glasa,ostao je zarobljen duboko u meni, zarobljen.....kao i ja u ovom lavirintu... Cujem glasove,ali ne uspevam da otkrijem odakle dolaze......trcim u krug, saplicem se,vristim,tonem sve dublje u svom bolu i gubim se u lavirintu....... Nevidim nista,svuda je tama,nema one svetlosti koja bi mi pokazala put do izlaza..... svuda je mrak.......mrak.......koji u meni budi osecaj straha i nesigurnosti i zavlaci se u svaku poru mog bica.. mozda ce nekad neko uspeti da shavti mene,moja razmisljanja ,moju potrbu da bezim, a da neznam zasto,od koga i zbog cega? Moj strah od samoce,moje misli koje lutaju cvetnim livadama i onim dubokim ponorima. Mozda ce neko uspeti da shavti sve to? Mozda? Ja neznam cemu sve ovo,neznam cemu uopste ova slova, cemu smisao zivota ako boli svakim danom sve vise?
Moja odluka...
Sedim i razmisljam o nekim stvarima koje su se izdesavale,o odlukama koje su donesene u zadnjem trenu, o ljudima koji su dosli i otisli,ostavljajuci za sobom traga. Sitnicu,rec,osmeh....Nesto sto ce nesvesno podsecati na njih. Svako od njih je imao nesto posebno u sebi sto ga je cinilo takvim kakav jeste. I secam se.... Bilo je kasno popodne kada sam odlozila knjigu,koju sam do tad citala,bacila pogled kroz prozor i shvatila da sam u fotelji sa knjigom u ruci provela nesto vise od cetri sata. Napolju je padao mrak. Polako se spustala tama,razmisljajuci o tom obavijanju sveta tamom,tog mraka koga sam se uvek plasila,stresla sam se na trenutak i mojim telom je prosla hladnoca od koje sam se sva najezila,srce je pocelo da udara brzo... Moje srce je predosecalo nesto,kao i uvek do sada i ne nisam,opet nisam tome pridavala neki veliki znacaj kao i uvek,a znala sam da je svaki predosecaj do sad na kraju bio ostvaren. Zacudila sam se samoj sebi,opet nisam verovala svojim osecajima,opet nisam verovala svom srcu,opet nisam verovala sebi. Uvek sam se pitala u cemu je stvar,kako je moguce da organ koji je od krvi i mesa moze da predoseti nesto sto ce se tek dogoditi. Mi jesmo ljudi od krvi i mesa ali ima,ipak ima,u nama nesto vece,neobjasnjeno,nesto sto predoseca i na taj nacin pokusava da nas upozori na ono sto sledi. Znam neki bi rekli da je to intuicija,ali ne znam...mislim da je nesto vece i jace u pitanju... Napolju je duvao vetar i zbog kise, koja je padala celog dana, bilo je sparno i jako zagusljivo da ovo doba godine. Uzela sam svoju jaknu i izasla u setnju bez cilja. Nisam znala kuda,zasto i kako ali sam imala potrebu da hodam i da ne stajem,kao da zelim pobeci. Setajuci razmisljala sam o ljudima koji me okruzuju,o ljudima koji su daleko a ipak psihicki tako blizu,o sebi,svom zivotu,svim kopcama na svom srcu,o svima onima koji su mi zadali bol i tugu. Neki su to radili svesno i sa namerom da me povrede,neki su,pak, to cinili nesvesno. Rane su krvarile,bolele,pekle,zarastale ali su oziljci ostajali zauvek da podsecaju da su tu i na ono sto se dogodilo. Poneki oziljak bi vremenom izbledeo i postao manje vidljiv,ali su ostajali tu da secaju na svaku suzu,svaki jecaj, proklinjanje sebe,drugih,poklinjanje mog srca jer sam opet nasela na prazne price. Jer koliko me god povredili i koliko god bila razocarana u ljudsku vrstu,uvek ce se naci neko nov kome cu pokloniti svoje poverenje... Ponekad mrzim sebe zbog toga. Setala sam zanesena svojim razmisljanjem i u jednom trenu moje telo je stalo. Nije bilo vise koraka,niti bezanja od neceg meni neznanog. Da li nagonski ili od shoka,moje telo je ostalo ukopano u mestu i gledala sam ispred sebe, Pred mojim ocima je bila litica,a iza nje se prostirao grad,koji mi je sijao u svoj svojoj lepoti i svetlima,sa svom svojom bukom,sa svim onim sto me je vezivalo za njega. Prizor je bio velicanstven,posmatrati nesto tako malo ali na toj visini delovao je tako mocno i veliko, tako zanosno,toliko je tajni sakrivao jedan mali grad,koji se svom svojom duzinom prostirao pred mojim ocima. Samo korak me je delio do dna. Samo jedan korak koji bi me resio svih briga,suza i patnje. Samo jedan maleni korak i sve bi bilo gotovo,prica bi za mene bila gotova,bez onog srecnog kraja i ziveli su srecno do kraja zivota. Samo korak koji je odlucivao o svemu. Posla sam da napravim taj jedan odlucujuci korak i u sekundi mojom glavom su prosle sve slike iz mog zivota, ljudi koji su me povredili,ljudi koji su me voleli i postovali i koji to i dalje rade. Glavom mi je proletela slika mene kao male naivne devojcice koja veruje u bajke,ja devojka koja i dalje veruje u princa na belom konju, koja veruje da ce dobro jednom pobediti zlo,da za svakog postoji sreca. I onda sam,kao po nekom meni znanom obicaju,pocela da se smejem samoj sebi. Samo par ljudi je pokusalo da razume tu moju potrebu da se pred vaznim odlukama i pred velikom tugom smejem. Ne znam,verovala sam da tako ide lakse i da manje boli. Boze,bila sam smesna samoj sebi,niko nikada nije bio vredan takvog poduhvata. Posle svega loseg dolazi sreca,ja nisam slabic i ne predajem se tako lako. Ne, ovo nije resenje,idem da se suocim sa istinom ma koliko god bolela. Idemo dalje,osmeh na lice... Moj moto. Spustila sam nogu na zamlju,okrenula se i otisla odatle... Zvono na vratima me je vratilo u sadasnjost. Shvatila sam da sam tada donela ispravnu odluku i ako je bila u zadnjem trenu,jer i dalje postoje osobe koje me vole i koje se raduju svakom mom uspehu i koje su tu da me dignu kada vide da padam. Jesam sanjalicki okrenula novi list u svom zivotu,ali se do sada nisam pokajala i dalje mislim da je vredelo. Ustala sam sa osmehom jer sam bila zadovoljna tom odlukom i otisla da otvorim vrata osobama za koje znam da ce biti tu kad je najteze...